Okrugli sto povodom predstave Knjiga lutanja

Bojan Đorđev: Dobar dan svima, evo nas na drugom odnosno trećem okruglom stolu Foruma kritike izvođačkih umetnosti, u pitanju je okrugli sto povodom predstave Knjiga lutanja, Dalije Aćin i saradnika. Ovo je predstava za decu, ali svojom inventivnošću i nekim prestupničkim karakterom kada je pozorište za decu u pitanju zanimljiva je i za nas. Mi smo ovde došli do nekoliko pitanja, ja ću ih čitati a vi se ubacujte kad imate neku intervenciju. Dakle ta pitanja nisu usmerena samo Daliji, već prosto poziv na diskusiju – ko god se oseća da želi da odgovori na njih neka bude slobodan.

Prvo pitanje bi bilo klasično: kako je nastala ideja za ovu predstavu i da li možeš da kažeš nešto o procesu? Da li ti je na umu bila prvo komunikacija sa publikom, ambijent, koreografski problem - u smislu rada sa i za decu – i kako bi žanrovski odredila ovaj komad, osim onoga što stoji Predstava za decu.

Dalija Aćin: Prvo ovako jako mi je neobično i slatko to pitanje kako je nastala ova predstava, šta to znači uopšte?

BĐ: Znači, koja je tvoja motivacija da posle toliko godina rada kao koreografkinja kreneš da radiš za decu.

DA: Znaš, obzirom na moj način rada do sada prosto sam htela sebi da postavim jedan izazov, zato što mislim da jeste izazov raditi za decu, to je druga vrsta shvatanja u svakom smislu koja podrazumeva drugu vrstu zahvata, svega. Prioritetno kao jedan izazov, unutar kog smo želeli da postignemo da to bude predstava koja će ostvariti uslovno rečeno neki novi vid komunikacije, odnosno komunikaciju ne samo sa pokretom već kombinaciju pokreta i onoga što je inače neki jezik predstava. Proces rada... proces je bio jako kratak, i ja sam sama u principu bila nezadovoljna vremenom koje sam imala da posvetim tome. Sve je dosta rađeno gerilski, na juriš i ne mogu da kažem da sam imala vreme u kom sam mogla da se premišljam, razmišljam i problematizujem i bilo šta. Bilo je stvar odluke i vremena u kom je ta predstava morala da se uradi, sticajem okolnosti.

BĐ: Koji je bio prvi impuls? Da li ta komunikacija sa decom ili ambijent..?

DA: Pa znaš kako, kod mene se sve to sklapa u jedno, znači iz jedne mase pravim taj iskorak, a ta masa sadrži već sve to. Tako da kada biram koreografski element ili kada biram vokabular ili kada biram estetiku, ona već pripada jednoj odluci koja je doneta i ne mogu da kažem da sam krenula od ovoga ili onoga. Jednom kad smo shvatili da želimo da to bude jedan bliži susret sa decom u smislu deljenja situacije, te neke pozorišne, da bude drugačija od te neke uobičajene i da deca budu bliže nama, da budu unutar nečeg što se događa a ne odvojena. I svest o tome kako voditi računa o tome da deca prate to što treba da prate i koliko toga oni treba da prate, šta je njima važno. Pričali smo sa Anjom [Sušom] i još nekim ljudima, i rečeno nam je da ne treba da postoji neka linearna dramaturgija posebna, za decu tog uzrasta (4-6 godina). I onda smo na osnovu pretpostavke – sve je pretpostavka nismo imali vremena za neko duže istraživanje, nažalost – imali smo tu neku pretpostavku da bi 4-5 minuta nekih celina bilo nešto što oni mogu da isprate i da im nakon tih 4-5 minuta treba ponuditi nešto novo. I trebalo je da donesemo odluku da li uopšte zadržati nekakvu osnovnu liniju i rešili smo da zadržimo zato što smo hteli da postavimo to kao neku vrstu malog izazova da vidimo da li i koliko prate i tu sad idu ona pitanja na kraju da li se oni sećaju ili ne, smatramo da nije ni važno i ako se ne sećaju. Tako da je to bila najjednostavnija, osnovna linija, kao od tačke A do B, a između su celine koje funkcionišu svaka sama za sebe a opet jesu razvojni put odnosno u toj ravni od jedne tačke do druge. Onda je pitanje npr. rada na koreografskom materijalu bilo isto, šta je, koja bi to vrsta materijala bila, koja količina i sve. I mogu da kažem da sve ono što je bila stvar odluke i ono što je konačno i urađeno se tek preispitivalo kroz život predstave. Mi smo joj napravili pretpostavku zapravo, cela predstava je u ovom shvatanju pretpostavka, znači hajde da probamo sa tim pa ćemo onda u odnosu na to moći da razmišljamo sve ono što bi bila neka sledeća. Tako da sam ja vrlo brzo shvatila gde su neki koreografski zahvati problematični, ne zahvati nego prosto neki momenti kad se neki koreografski materijali odvijaju.

BĐ: Da li se menjala predstava?

DA: Struktura je vrlo fiksirana i znači sve je napravljeno, nema improvizacije ali unutar toga postoji mogućnost, postoji fleksibilnost u smislu sad već prepoznavanja, gde kad njima u odnosu na koncentraciju i potrebu mi možemo da preskočimo i ubrzamo, uvučemo ih ovako ili onako. Znači tu je sada sve back and forth, znači osluškivanje tako da je to jako lepo, isto zato što su u pitanju različite grupe dece, različito reaguju, neki traže više ovoga a neki manje onoga.

Aleksandra Pavlovoć: Meni je baš to jako važno, da postoji taj proces i nakon pravljenja predstave da se menja predstava u zavisnosti od recepcije i aktivnosti tih ljudi pogotovo što su to deca. I mislim da uopšte nije mana to što su pripreme predstave trajale 40 dana, ali da će možda sama predstava više trajati ukoliko se bude radilo u toku izvođenja.

DA: Ja isto smatram da je krajnje nepristojnim zakucati nešto i mi sad tu drndamuljimo pred decom, to bi izdalo potpuno celu želju.

BĐ: Ja mislim da je jako važno to što je Aleksandra rekla zato što upravo zbog toga što si imala kratak period istraživanja, da tako kažem, možeš u stvari taj ceo period istraživanja da prebaciš u konkretnu situaciju gde u stvari ti dodješ s nekim pretpostavkama a onda se predstava razvije u odnosu na to kako deca reaguju.

DA: Ja verujem da je to mogao da bude i proces od godinu dana, pa bi opet bilo pitanje šta se dešava kada to dođe u situaciju konkretne komunikacije tako da iskreno meni je ovo bila prilika da uradim nešto odakle bih mogla da idem dalje. Praktično. Da to ne bude predstava koja sad sama za sebe treba da bude bilo šta, već jedna početna tačka. Šta je još bilo konkretno iskustvo, oni materijali koji su baš bili plesni gde sad mi uđemo u neke frazice koje igramo a ono kako ih ja osećam sad predstavu ti su mi materijali najproblematičniji, jer ja imam utisak da mi napustimo decu u potpunosti da bi mi sad tu nešto plesali. E sad, tu se onda javlja drugo pitanje, okej to možda jeste tačno na nivou komunikacije ali ne znači da to deci ne znači ništa na nekoj long term, na nivou shvatanja i prihvatanja druge vrste jezika komunikacije i sve. Ali ja osetim fizički problem, šta sad ja tu igram da li to njima išta znači. Ali ako radimo na toj nekoj edukaciji onda tu ima negde nekog smisla. Ne bih više nikad izabrala da je tako. Dok smo na primer prepoznali materijale gde je koreografija više ne pripada plesnom plesnog, neko pripada nekoj vrsti komunikacije nečega. Onaj deo kad Milica i ja imamo sa podizanjem noge i Milica koja je razlomak, e to mi je adekvatno recimo. Tako da mislim da bih moralo, ako bi se radilo dalje, više da bude nešto tako da se pokretom zaista prenosi neka vrsta...

AP: U kom odnosu stoji ta neka edukacija kojoj vi želite da se posvetite i taj ples koji oni možda ne razumeju ali će im možda značiti i na neki način će možda otvoriti nešto novo? Npr. pitanje šta je kosmos. Kakve veze svi ti elementi imaju sa pamćenjem, da li oni pamte to sve, da li uče da pamte sve te nepoznate stvari?

DA: To su stvari koje ne pripadaju istim sistemima, zato što je edukacija jedan deo, a pitanje o kosmosu nešto sasvim drugo.

AP: Na koji način će oni zapamtiti to pitanje i na koji način će se oni vratiti na to? Na bilo koje pitanje?

DA: Ja ne mogu to da dovedem u taj odnos, jedino što mogu da kažem i na osnovu onoga što može da odgovori na to pitanje jeste da samo suočavanje njih sa drugom vrstom vokabulara i drugom vrstom komunikacijskog sredstva jeste nešto što je dobro ako postoji kontinuitet. A ovo sećanje unutar predstave, gde su krenuli i gde su stigli i šta je ovo – je prosto nešto što radi sa njihovom percepcijom unutar priče koja je ispričana ne odvajajući posebno sredstvo. To je grid na kojem je sve bilo posloženo. Idemo u svemir da donesemo zvezde. Dotiču se oni ali ne mogu baš da ih stavim u odnos.

Tanja Rakić: Imala sam utisak da taj plesni momenat pokreće decu na komunikaciju, zato što su oni u jednom momentu krenuli da igraju sa vama. Tako da su oni to shvatili takođe kao jedan poziv na komunikaciju. Iako to nije bilo verbalno, to je bilo na planu tela. Meni se veoma dopalo što imate fizički kontakt sa decom, i to ostvaruje neku vrstu bliskosti i onda ih pokreće. Jer bliskost i poverenje idu zajedno, deca se prosto otvore za komunikaciju, što u tradicionalnom pozorištu ne mogu.

DA: To jeste jako važan deo, i njega ima vrlo malo na nivou prosto isprobavanja šta se desi npr. Eto šta je isto važno, kad smo baš pravili sam početak prvo smo počeli da radimo na sceni a onda kad smo shvatili da ćemo izvesti ovo i ne znam šta sve, shvatili smo da treba da krenemo odozdo, da budemo što bliže njima. Ne sad da izađemo i skačemo iznad glava jer je napravljen bio jedan materijal za to. A onda kad smo dobili environment i sve, rekli smo da je ovo grozno ako oni sede a mi se pojavimo tu nešto oko njih pa kao krećemo odozdo i što bliže i dodajemo im one elemente da bi ih odma isto tako...i to se već desilo u toku igranja. Znači prvo je bilo planirano da mi razmeštamo po prostoru one zezalice a onda smo uključili i njih, pa onda oni to nama vraćaju. Tako da se tu kao 'dobijemo' već u startu. A sad što si rekla za taktilnost, ona je jako važna i ja se stvarno nadam i pričali smo sa Anjom, da ja uradim jedan projekat 2010. koji bi se bazirao na taktilnosti i bio posvećen ljubavi, najnežnije i najintimnije i jako taktilno, i prostor koji bi bio još kompleksniji. To me jako zanima jer mislim da teatar ne mora da bude takva strašna amputacija.

BĐ: Sad sa ovom vrstom inerakcije sa publikom, ti si u stvari uspela da prošvercuješ hepening u dečije pozorište...pošto je definicija hepeninga to što je u stvari jedna struktura u kojoj publika podjednako učestvuje kao i autori ako ne čak i više nego oni sami. E sad, tvoj poslednji rad na Belefu takođe je kao glavnu temu, metodu i proceduru imao inerakciju sa publikom. Koja su neka iskustva iz ova dva projekta koja misliš da mogu da ti budu značajna za tvoju koreografsku praksu dalje. Mislim na Duete i Knjigu lutanja, a u svetlu komunikacije sa publikom.

DA: Mislim da je ono što mi je najznačajnije i u jednom i u drugom smislu, jeste upravo ono što je baš naglasak bio u Meet the expectations a to je to neko prenošenje odgovornosti i spremnost na odustajanje ne od autorstva u potpunosti ali stvaranjem jednog otvorenog prostora u kom može da se desi nešto što nije planirano ali je predviđeno strukturom. I smatram da je to jako interesantno i da je to taj neki momenat iznenađenja koji je jako važan da postoji i koji meni kao autoru nedostaje. U Meet the expectations dosta više, ovde manje ali ta spremnost da nešto otvoriš i da pustiš da se dešava van tvoje volje a da si ti spreman da podržiš to što se desi.

BĐ: Interesuje me da li misliš da to iskustvo iz ova dva projekta i ta otvorena struktura u kojoj učestvuje publika podjednako kao i sam autor ili izvođač da li misliš da to može na neki način da se uvuče u tradicionalni black box teatar i savremeni ples, gde ima jako malo direktne komunikacije i gde je stvar jasna sa publikom sa jedne strane i prostorom za izvedbu sa druge strane.

DA: To je uvek delikatno, naročito black box situacija, jer tu publika dolazi sa jednom idejom o stvarima i hoće da bude zaštićena. Mislim da je Janez Janša uradio jedan projekat gde publika mora da potpiše da će učestvovati u predstavi. Hoću da kažem da je iskustvo jako važno, da svakako može da se pretače i sprovodi dalje i da uvek postoji mogućnost u odnosu na to što želiš ali da nađeš format. Black box je posebna problematika kojoj opet treba poseban pristup kao i svemu, tako da svakako...

BĐ: Čini se da su deca bila jako zadovoljna ambijentom koji im je bio ponuđen, umesto tradicionalnog odnosa scena-gledalište. U predstavi postoji nekoliko punktova u kojima se deca igraju u ambijentu a posle završetka predstave su gotovo slobodna da ga istražuju. Kada vi odete oni su tu prilično slobodni, dok ih roditelji ili nastavnici ne pokupe... Da li bi bila spremna u ovakvoj vrsti predstava u budućnosti da izvođenje staviš u drugi plan i podrediš ga istraživanju ambijenta kao izvođenju. Da li možeš da kažeš nešto više o tome?

DA: Pa to isto ide ka onome što je planirano za sledeću predstavu. Puno sam razmišljala šta bi se dešavalo ako se sve to odvija, da je struktura toliko mekana i fleksibilna da te dve stvari mogu istovremeno da egzistiraju u prostoru, dok se predstava odvija i da deca koju vrstu slobode imaju, mi u odnosu na njih, oni u odnosu na prostor i mi opet u odnosu sa njima u prostoru. To bi bilo posebno lepo baviti se tim, i ja to hoću i to planiram.
Meni sad smeta što mi moramo decu da vratimo u određenom momentu jer ipak ne možemo promeniti sve što smo uradili, to bi bilo malo blesavo. Ali nije nemoguće. To traži neko drugo zalaganje i vreme. Meni sad smeta svaki put da ih vratimo, i kažemo im „Sedi, sedi“, da bi mi nastavili i čini mi se kao da izdajem sve ono što mislim i za šta se zalažem ali okej. Bio je pokušaj i sad znamo...

Tamara Đorđević: Na koji način može da se sprovede određeno scenografsko rešenje u tom smislu pošto je prilično arbitrarno i rekla si da postoji mogućnost da se desi nešto što je neplanirano i to je jako važna stavka, odnosno da se dalje odvijanje predstave dešava u zavisnosti od njihove reakcije i to je jako važno. E sad, imali smo slučaj gde se u jednom trenutku prekinula predstava i da li je tada moglo da se desi da se samo preokrene prostor odnosno to je ono što postoji u performansu kada su mnoge stvari neizvesne a to je to snalaženje u određenom trenutku i da li je možda rešenje bilo da samo preokrenete i postavite da deca pređu na drugu stranu a vi sa jastucima pređete na drugu, i onda se promeni ta uloga.

DA: Jeste, naravno da je moguće. Postoje neke vrste uslovljenosti na koje ne možeš u stvari da utičeš, kao npr. kako se glumac osetio pa zato doneti takvu odluku. E sad ono prvo što si počela da pričaš, ono od čega si krenula odgovor je DA, ali za nešto sledeće što će biti postavljeno već samo po sebi kao takvo. E ovde postoji mogućnost i naravno da mogu da budu različita scenarija, ako mi ovo, a oni ovo ali baš to konkretno preokretanje – da, ako se isto tako nas troje dogovorimo da kad se tako nešto desi zaista reagujemo na nivou improvizacije i menjamo sve. Ali to se nadovezuje na ono što sam malopre rekla ili ovo da se sve skroz preradi i napravi par mogućih scenarija koja funkcionišu ovako ili onako. Za sad je predstava između onoga što je bila bila pretpostavka, onoga što se sad dešava i što joj daje život onakav kakav ima trenutno i postojala bi treća mogućnost da dopustimo da se ona zaista menja sa tim. I onda bi i morali malo više da pozovemo decu, i to bi bila mnogo konkretnija intervencija na postojeće stvari da bi još više izazvali to i da bi na to što bismo izazvali mogli da reagujemo drugačije. Sad je nešto na pola puta i mislim da je u redu i da ostane, zato što ne bih želela da od ove predstave pravimo neku drugu predstavu. I ovo što sam sad rekla bih mogla da oborim, naravno da je moguće da napravimo od ove predstave drugu. Tako da se kod tebe mešaju ove dve stvari, naravno da je moguće konkretno...

BĐ: Tanja je bila na toj predstavi koja je bila prekinuta, što mislim da je jako dragoceno i ona je to lepo obradila u svojoj kritici. Njoj bih sad dao reč da prokomentariše celu situaciju iz perspektive gledaoca odnosno iz perspektive kritičara.

TR: Prvo da Vas pitam zbog čega muška figura u jednoj ovako inventivnoj predstavi ima onu arhetipsku ulogu.

BĐ: Čekaj, to je sledeće pitanje...

TR: To se povezalo zapravo sa prekidom priče i sa tim komentarom o Damjanu [Kecojeviću]. Zapravo je u toj vašoj priči... na nivou prekida meni bilo značajno da on prekida predstavu, on je tu muška dominantna figura i postoji vrlo očiglena podela uloga. Ne znam kako to možemo uklopiti u formu dečije predstave koja upoznaje decu sa nekim suptilnim stvarima. I onda odjednom neka...

BĐ: Nesuptilna stvar. Ha ha.

TR: On vodi priču, on je u poziciji kao pripovedač da se poigrava sa tom formom.

DA: On je zajahao tu poziciju, da.

BĐ: Ja uopšte nisam to shvatio na taj način, nekako sam vas doživeo kao izvođače, ne samo u izvedbi nego i u načinu na koji ste sve to osmislili kao potpuno bespolne i nadpolne. Meni je u stvari baš bilo zanimljivo kako se strukturisala ta neka podela, da tako kažem, ingerencija, da je Damjan glumac pa će sad on samim tim najviše da govori i da komunicira sa decom dok ste vas dve tu kao plesačice mnogo manje pričale, Milica [Pisić] gotovo uopšte ne. Meni je to nekako bilo logično. Ja obično jesam osetljiv na sve te gender probleme, ali sam ovde baš zato što gledam predstavu za decu deseksualizovao celu stvar i pomislio da to jeste logično zato što je Damjan glumac i ima i najveći kapacitet da zapamti tekst i vešt je sa tim.

TĐ: Meni je baš to problematično što je to predstava za decu i da je, dok su još mali, vrlo lako da se ugradi takva matrica. I da na neki način krenu da preuzimaju i da se povinuju takvim ulogama i pozicijama muškaraca ili bilo kojim drugim dominantnim osobama sa jedne strane.

AP: Ja želim samo da se nadovežem na izjavu Tamare Đorđević jer se ne bih složila sa tim da je postojala baš ta ideja i namera i da se formira konstrukcija u kojoj je muškarac taj koji je autoritet i koji vaspitava, a da je žena ta koja je u drugom planu i koja ćuti, i ništa ne pita. Mislim da se ovde baš poštovalo to što je taj muškarac komunicirao sa decom, igrao se sa njima. Obično je žensko (majka) ta koja se igra sa decom i koja komunicira, i čini se značajno to što se on spustio na nivo dece i što je sa njima bio jedno. S druge strane mislim da baš ne treba decu naučiti da razlikuju oca od majke, da su te dve stvari iste, ravnopravne i na istoj strani i da baš ako se ne potencira ta razlika deca će imati pravilan odnos prema celoj situaciji.

BĐ: Ja misim da Tamara nije ni mislila da je intencija autorke da pokaže taj odnos, nego da je prosto to jedno moguće čitanje, moguća neka opasnost u koju može da se sklizne.

DA: Ja mislim da je ispravno svako moguće isčitavanje ...

BĐ: Mislim da je bitno da se sad i ti suočiš sa svim tim.

DA: Prvo, ima malo te neke praktičnosti od koje smo krenuli, Damjan je glumac pa neka ga... činjenica je da ja to nekad osetim, jer imam radare na tu temu, i onda postanem svesna da sam to uradila, pošto mi nije bila namera edukacija u tom smislu onda sam tako to i ostavila. Mislim da bi bila posebna stvar baviti se tom vrstom edukacije kroz dečiji teatar i da je to moguće ali neki drugi put... mislim da nema te težine u tome, ali naravno svako tu ima neki svoj doživljaj. Posebno je važno ono što je Bojan rekao, deca su neopterećena time. U jednom momentu, dok sam još razmišljala tokom nastajanja predstave, koja je kasnila godinu dana, prvobitna ideja mi je bila potpuna Herojina. Htela sam sve ženske likove da pomešam sa svim i svačim, tako da može i to kad se u startu reši. Mada je zanimljivo kako stvari mogu da se iščitavaju.

BĐ: Na nekom semiotičko-značenjskom nivou, u smilsu nekih znakova koje recimo možemo da iščitamo iz kostima, sva tri lika su postavljena potpuno androgino i u tom smislu ja nisam išao dalje, i to pročitao kao semafor.

DA: Na nivou znaka, i svetlo smo rešili tako da sve bude isto.

BĐ: Znači nije bilo devojčice u roze, dečaci u plavo…

AP: Ja mislim da će se baš tako i promeniti stvari ukoliko se te uloge izjednače.

DA: Na nivou odluke to jeste bilo to, i smatrali smo da je toliko dovoljno. Niti želimo više od toga niti želimo da to zanemarimo.

Dušan Milojević: Ja bih se složio ovde sa Tamarom, i ako bismo sedeli i čitali mislim da ovo čitanje ovo koje Bojan kaže da su izvođači izgledali androgino, zato što mi kao stariji posmatrači možemo da to poistovetimo tako, ali da za decu to nije možda na prvi utisak jasno i da se tokom razvoja predstave i zauzimanjem te dominantne pozicije muškarca ipak stiče utisak tradicionalnog muškarca koji je prisutan a opet emotivno distanciran, koji raspoređuje decu na jako suptilan i osetljiv način, ali je to to... ali da ne širimo dalje priču.

Ja sam hteo da pitam, da li su tema predstave i tekst povezani sa nekim književnim delom? Sve vreme sam prepoznavao Malog Princa.

DA: Hoću da kažem, kao i u odgovoru Tanji, da se to jeste tako desilo, ali ja imam čudan odnos prema svemu tome. Iako sam jako zahtevna i tražim da nešto bude dosledno i tačno, u jednom momentu znam da pustim. Rekla sam neka ga tako, sad bi to bila posebna intervencija, vraćati i provocirati stvari nazad. A nekako smatram da tu energiju treba prenositi na nešto dalje. To je sve jako tačno, i meni nekad smeta taj način na koji njih Damjan hendla, ali prosto sam uhvatila samu sebe da nekako sve to ostavim. To smatram vrlo lošim, ali se i dalje dešava i dalje ga puštam da se dešava. Pa posle vi vidite šta ćete...

TĐ: Mi smo do sad imali dva okrugla stola i činilo se da su te predstave o kojima smo pričali nekako ozbiljnije ne samo što se tiču odraslih, i za odrasle... a ova je za decu. Ali, desilo se nešto drugo. Ukoliko uporedim i atmosferu i komunikaciju, i način rada i slaganje sa nekim problemima, reflektovanje kasnije oko tih problema, mislim da je značajno u samom postupku i promišljanju to što upravo postoji promišljanje. Mislim da je tvoj metod i tvoj način rada vezan za stalni misaoni proces i definitivno se sve ove negativne stvari mogu kasnije ispraviti. Značajno mi je i to što ste zadržali imena. Mislim da taj sukob realnog i fantazmatskog izuzetno dragocen. Mislim i da scenografija i te intervencije, i crteža i svetlosnih efekata, način na koji je upotrebljen izuzetno autentičan.

DA: Mislim da je jako lepo i tačno ovo što si rekla, smatram da ako u startu pristupa radu na takav način, kroz sam rad i njegov dalji život... ako tu ne postoji od starta, nema ga ni dalje. Tako da je to nešto što pripada zapravo autoru. E sad, naravno mi bismo ovde mogli da pričamo o finesama i tome koliko smo mi zaista sve te jednostavne slojeve koji su postavljeni promišljali u psihološkom, i svakom smislu. Ta neka osnovna dramaturška potka koja je napravljena, npr. Oni su troje prijatelja koji imaju dogovor od kojeg jedan odstupa i stalno ga kvari... i taj psihološki momenat da ti podržavaš drugara koji te izneverava pa onda psihološki momenat kada se to razilazi. Da toga sa tim crtežima... Sve je jako slojevito i sve su relacije proverene. Ni jedna nije bila napuštena, dok smo sve slagali.

DM: Kako ste odredili starosnu strukturu publike, kako je određena granica između 4 i 6 godina i koliko predstava zadovoljava taj uzrast?

DA: Mi smo proveli godinu dana u tim analizama, i pretpostavkama. Na osnovu malog broja pretpostavki o dečijoj percepciji u tom nekom uzrastu i do koje mere mogu da objektnost posmatraju, podržano maštom...
Šalim se. Mislim da je taj uzrast od 4-6 godina otvoren za tako nešto, da se ne oseća prevarenim... desilo se takođe da su i mlađa deca, od 2 do 3 godine jako lepo reagovala a i da su starija deca, od 8 i 9 godina lepo reagovala i tražila da dolaze opet. Tako da je individualan razvoj deteta stvar za sebe, i ne mogu da kažem da smo imali neku zajebanu analizu. Mi smo pokušali sa jednom pretpostavkom i na osnovu toga odlučili da vidimo kako će da se pokaže.

BĐ: Dalija, ali ti si majka. Znaš kako je Marisa...

DA: Znam...

BĐ: Nemoj da pričaš da su sve bile pretpostavke. Sigurno si u radu koristila svoje iskustvo.

DA: Pa pretpostavka i dolazi iz iskustva. Nemoj odvajati to sad. Drugo, Marisa je gledala Murićev solo u Rexu i nije trepnula. Kako ja sad po njoj da...

TĐ: Ja sam htela da dovedem bebu koja ima dve godine. Ali nisam, jer neke bebe sa dve godine imaju to protivljenje i sindrom „neću“. Ništa neće, tako da bi bilo teško da radi ono što je predloženo njima u predstavi. A bilo bi dobro da za decu od dve godine to svođenje, sa svim tim fantazmatskim elementima i scenografijom.

DA: Opet se vraćamo na individualan razvoj dece. Npr. ovo nije struktura koja decu primorava na bilo šta, mi nismo postavljali zahteve tog tipa pred decu.

Ana Isaković: Meni je jako zanimljiva ta tanka linija između manipulacije i osvešćivanja dece, i do koje granice ti to možeš da postaviš. Jako mi je zanimljivo osvešćivanje publike, uopšte, na šta oni reaguju. Možda je kod dece lakše to sve, ali čini mi se da opet i nije... kako si napravila tu granicu i da li misliš da si uspela u tome?

DA: To je jako zanimljivo što si rekla i morala bih sada dugo da razmišljam na tu temu, milimetar po milimetar i da vidim šta smo uradili sa tom linijom. Ovako grubo rečeno, rekla bih da smo uspeli da deca ne budu izmanipulisana, da sve ostaju na nivou njihovog izbora, mislim da je tako... načelno, to što si rekla je jako važno. Vraćam se na iskustvo Dueta, Meet the expectations gde mi je bilo jako važno i stalno sam se vraćala na tu procenu gde je granica, do koje mere ti nešto nudiš, a od koje mere počinješ da koristiš ono sa time što si mu ponudio. Mislim da smo u Duetima, u Meet the expectations imali jasnu liniju sa tim. U smislu publike. Tako da je to stvar o kojoj mora još više da se misli. Iako ovde, u Knjizi lutanja, nismo bili manipulativni i da je tako nešto napravljeno osetila bih.

AI: Kada sam došla, pričali ste o tom dominantnom Damjanovom stavu, pa možda i to može da se posmatra kao neka manipulacija?

DA: Mislim da Damjan ne manipuliše, već zahteva. On traži od njih da kažu, traži da odgovore ali manipulacija bi bila izvesti dete na scenu i dovesti ga u situaciju da nema mogućnost izbora, odnosno da mu je smanjena mogućnost izbora. Ovde on traži od njih...

TR: Ja sam imala prilike da vidim taj prekid predstave, koji je značajan i problematizuje problem interakcije. Zato što deca prihvataju taj poziv kao poziv na igru i onda u momentu kada glumac hoće da bude autoritet i kada preuzima tu ulogu, deca ne žele autoritet i nastavljaju svoju igru samostalno. Tako da tu je vrlo interesantna ta manipulacija, ali od strane dece, koja preuzimaju vašu ulogu i zato dolazi do prekida. Oni počinju da se samostalno igraju, oni ruše scenografiju i zabavljaju se. Kao tražili ste od nas da se uključimo, a sada mi zapravo preuzimamo...

DA: Mislim da je to jako zanimljivo, ali mislim da isto mora da se posmatra sa svešću o onome gde šta pripada. Damjanov čin je pripadao njemu lično, a ne strukturi predstave i zato ne mogu da kažem da smo izdali stvar kada smo pozvali decu da se igraju. To je njegovo, ja to nikada ne bih uradila niti bih dozvolila. Uvek postoji način da se njihova sloboda ispoštuje i da se mi unutar toga izartikulišemo kako treba.

TR: Vi ste negde i poštovali granice te interakcije, i to je deo tog procesa.

DA: To je deo tog jezika, da. Idealno bi bilo, kao što sam već rekla, razraditi dve-tri vrste scenarija i onda u odnosu na reakciju dece, sprovoditi određeni plan.

BĐ: Drago mi je da smo ušli u ovako zanimljivu diskusiju, ovih prvih nekoliko pitanja su u stvari bila neka vrsta zagrevanja. Jako sam zadovoljan kako smo komunicirali. Dalija, hvala ti na učešću, hvala svima vama. Srećno sa budućim predstavama!



Transkript: Aleksandra Pavlović

Zvučni zapis