Razgovor sa Tatjanom Pajović autorkom predstave ILI ILI

Razgovor vodila Tamara Đorđević

Na osnovu razgovora sa okruglog stola osmislila sam nekoliko pitanja. Ona se pre svega odnose na vaše elaboracije o predstavi „Ili ili“. Kako nismo imali imali vremena na okruglom stolu, sada ih sprovodim kroz formu intervjua. Takodje ovakva pisana forma razgovora je prikladnija za teme koje me interesuju jer dozvoljava vreme za promišljanje, pa je i preciznija. Prvo pitanje se odnosi na stanje u odnosu na svet umetnosti, drugo se tiče semiološko-semiotičog diskursa, treće je pitanje filozofskog aspekta i reference koje ste naveli, četvrto sadrži ideološke okvire a peto se tiče pozicioniranja i definisanja, tj. preciziranja odnosa mailnstream-alternativno.

Na okruglom stolu ste govorili o razmišljanjima u toku procesa rada. Naveli ste da ste razmišljali o statusu i zadatku umetnosti, pitali ste se o životu umetnika, njihovoj biografiji, specifičnosti njihovog rada (pitali ste se po čemu je njhovo delo drugačije i veliko); razmatrali ste pitanje ideala, a kao zadatak umetnosti ste istakli traganje za istinom „bez obzira što je ona negde tamo“. Teoretičari su u savremenoj teoriji umetnosti ovakav pristup nazvali pozitivizam. Pozitivizam predstavlja specifičan odnos prema umetniku koji je po toj teoriji veličan kao veliki genije, prema umetničkom delu koje nastaje i pojavljuje se samstalno, nezavisno od spoljnjeg sveta, da ga stvara sposobnost velikog genija, te se svet umetnosti sagledava kao autonomno polje. Međutim, savremene teorije govore sutprotno – da je umetničkom delu i umetniku pre svega omogućeno da se pojave unutar polja umetnosti, tzv 'sveta umetnosti'. Ovo se odnosi i na vaše pozivanje na Martina Hajdegera, po kome mi razumevamo sebe putem predmeta sa kojima bistvujemo, a da su ti predmeti/objekti mimezis odnosno odraz, odslik naših misli. Takođe, revizija ovakvog mišljenja je izvršena tezama da mi sebe ne razumevamo u odnosu na ono što stvaramo, niti je to što stvaramo odraz istine ili naše suštine već determinisanisanosti kulturološkim konstruktima koji su nas oblikovali. U skladu s tim, kakav je značaj (za temu predstave) vašeg povratka pozitivizmu?

Pokušaću da odgovaram što sažetije. Mnogo stvari smo u isto vreme pričali, ujedno smo pričali i o veoma različitim periodima rada – u isto vreme, pa mislim da je malo i to unelo zbrku u neki utisak koji je ostao posle obavljenog razgovora. Mi pozitivisti nismo, bar sledeći navedenu definiciju, jer uopšte ne veličamo umetnika, naprotiv, mislim da je umetnost specifičan proces rada na određenim kvalitetima ličnosti i bivanja uopšte, i da traje koliko i život sam, sa neizvesnim ishodom. Delo takvog čoveka nikako ne može nastati nezavisno od spoljnjih uslova, no možda možemo pričati o tome da su uglavnom veliki ljudi o delima koja su proizveli govorili kao o nečemu što su 'morali proizvesti' jer su bili samo kanal, transmislija određene poruke. Ali, čovek koji živi – PRAKTIČNO, jedan umetnički proces, mora mnogo da radi i žrtvuje da bi se približio takvoj poziciji. Mora, pre svega, da se – 'umali', ne bi li se umilio nečem većem od sebe.
Hajdeger je bio jedna od velikih inspiracija, po svom stavu...

„da je istinitost jedini objekat umetnosti, istinitost ovog našeg jedinog bivanja i onoga što se u tom bivanju neposredno odnosi na svakog od nas pojedinačno, u njegovoj biti i bez razlike. Kako? Putem Mišljenja koje promišlja smisao koji vlada u svemu što jeste. Pri tom promišljati ne znači obavezno da idemo „uvis“. Dovoljno je da promišljamo ono najbliže, ono što nas se, svakog posebno, OVDE i SADA tiče. OVDE: na ovom mestu na zemlji. SADA: u sadašnjem trenutku sveta“....
Svakako da mislimo da je mišljenje čoveka uslovljeno, i to ne samo kulturološki (!!!), čovek je neslobodan u svakom pogledu, no zato se i govori o značaju tog drugačijeg mišljenja, ali za koje se mora obaviti veliki pripremni rad, koji gotovo teži da hemijski izmeni našu psihičku i mentalnu strukturu. To bi trebao biti posao umetnika, glumca, teatra... kako god nazvali taj poziv. Prva faza sa kojom je POD teatar počeo da postoji bila je – „Teatar kao prostor Pitanja – Mišljenja u akciji; i o njoj smo i ovo govorili:
...“ teatar jeste momenat opservacije sebe, Sveta i njihovog smisla, i odsustva tog smisla… čovek ispred svojih pitanja, ili, odsustva tih pitanja, ispred odsustva svoje potrebe za odgovorima…
„Teatar kao vreme koje ne nalazimo u životu da bi mislili o životu, direktno, bez metafora, prikazivanja, iluzija. Bezkompromisno…“
To je zadatak Umetnosti. Da vidi stvari onakve kakve one zaista jesu. I mi nastojimo da dođemo, prvo, do te tačke.

U predstavi tematski obrađujete, kako ste u info materijalu naveli, „misterije“ smrti, komunikacije, prijateljstva, istine i čednosti, koje su intonirane ironijom. Kakvo je konotativno značenje misterije u vašem životu i radu, odnosno u kontekstu predstave „Ili ili“?


Misterija jeste korišćena ovde u ironičnom smislu. Inače, u životu ono što vidimo i otkrivamo pre svega o sebi, pa onda i o drugima, je dobra doza precenjivanja sebe, ubeđenja da sve znamo ili možemo saznati, ili bar da 'razumevajući' nešto, možemo to i kontrolisati. Kako reče Man: čovek, pri tom Umetnik, misli da „što je izrečeno sa njim je i svršeno“ , „pisac u osnovi ne shvata da život ima volje da i dalje teče, i da se toga ne stidi, i pošto je već izrečen i „otaljan“...“ I ono što je uzbudljivo jeste otkrivanje da uvek ima još toliko toga ne-viđenog, ne-probanog i ne-usvojenog. Ništa novo nije rečeno ovim našim „misterijama“, ali je možda bar malo otvoreno pitanje „ali, zašto se ipak ne pitamo?“ već sve uzimamo tako lako zdravo za gotovo.


Drugi deo ovog pitanja bi se odnosio na dijalog kada jedna glumica kaže sagovorniku: „Hajdemo na groblje da vidimo sve te licemerne ljude kako plaču.“ Zar ne mislite da je to pomalo neosetljiva generalizacija?


Nastaviću se na poslednju rečenicu iz gornjeg pasusa, to ne-postavljanje pitanja (ili bar ne dovoljno), govorim pri tom o svima nama jer istu muku i nemoć živimo, može učiniti da jedna ovakva rečenica izgleda kao neosetljiva generalizacija (slično sam i ja reagovala..) Ali, ako se iskreno zapitamo za kim plačemo, MORAMO doći i do tog dela istine: zbog sebe. I, to nije ništa strašno, to je jednostavno – čovek. Ali, koji možda može postati – Čovek...


Kada ste objašnjavali ime vaše platforme koje u sebi sadrži sintagmu „objektivna drama“ naveli ste da je istinitost imperativ u vašem radu, a da ste do mnogih stavova došli tako što ste se „vratili izvorima“, referirajući na Aristotela, Hajdegera, Grotovskog... Kako metodološki primenjujete ove (ili još neke ako ih niste pomenuli) filozofske i teorijske paradigme u vašem radu. U okviru ovog pitanja je i sledeće – kakva je po vama funkcija jezika u relaciji sa istinom?


Jedan Umetnik mora imati tu potrebu, tu otvorenost za sva ova pitanja. Pokušavajući da pronađe odgovore, koje stalno iznova gubi, i da ih traži ponovo i ponovo.... Ovo je jedina istinska nužnost, jedina potreba koja bi morala da nas goni da tražimo, mislimo, pitamo, proučavamo, posmatramo i tražimo odgovore Ali, praktično, radeći potom na određeni način, u životu, i kušajući stvari ponovo i ponovo. Razumevajući, svaki dan, sve jasnije, da mi nismo SVE, već samo jedan deo, čak ne ni toliko važan. Samo jedan deo, jednog jedinog, beskrajnog, i (možda sa našeg ljudskog stanovišta) besmislenog dana.

Jezik: veliko pitanje. Naš jezik je neprecizan (mislim na nas obične ljude i način na koji ga koristimo..), i na tome pokušavamo da radimo, onoliko koliko je to moguće, kolike su naše mogućnosti. Da, jezik , ako razmišljam o prof. Radmilu Stojanoviću koji je toliko o tome praktično znao i osećao, jeste ekstremno važan kao nosilac suštine jedne stvari... To je posebna oblast rada.


Vaša ideološka pozicija, o kojoj smo pričali na okruglom stolu, u periodu pre dvehiljaditih je jasna. Otvoreno ste ustajali protiv ratova na ex YU prostoru, kulturnim aktivnostima se borili protiv represivnog socijalističkog režima, nudili alternativu oficijelnom diskursu. Kakva je danas vaša ideološka pozicija, sa POD teatrom?


Ovde smo možda Bojan [Đorđev] i ja naparvili još jednu malu zbrku, jer smo govorili o Nezavisnoj sceni uopšte, pa tim povodom i o DAH teatru kao najstarijoj i još uvek aktuelnoj grupi (jer bilo je nekih možda i pre, ali koje ne rade više...) Dakle, DAH teaatar je imao možda najizraženiju aktivnost u određenom 'političkom' smislu. Ali niko se nije petljao sa politikom direktno nekoga prozivajući. Bili smo svi veoma aktivni, i na indirektan način nastojali da radimo stvari za koje smo mislili da imaju vrednosti i smisla.
Ideološku poziciju nemamo. Nadam se da iz gore navedenih objašnjenja može biti jasnije u kom pravcu mislimo, osećamo, radimo.


Šta vas, u odnosu na sveukupan način delovanja, razlikuje od mainstream pozorišta, šta za vas znači alternativa? Pojam alternativno razumem prema M.Šuvakoviću (1999) koji alternativnom umetnošću smatra umetnost koja je zasnovana na kritici, podrivanju i parodiranju dominantne umetnosti, kulture i ideologije datog društva i ima više sociološki, nego estetski karakter.


Opet još jedna zanmljiva tema. Ti srećni i nesrećni nazivi kojima pokušavamo da nazovemo nekako određenije drugu scenu/ scenu van mainstream-a, ni nama samima nisu baš nekad ni jasni ni odgovarajući. I mi (mi van...) znamo da lutamo, i mi budemo prisiljeni da se prodajemo kao roba jer smo uslovljeni egzistencijalnim moranjima i nužnošću da svake nedelje pišemo projekte, radimo edukativne poslove sa svim mogućim kategorijama klijenata, da nalazimo pare, dobro se prezentujemo itd... No, ono što nam može pomoći, jeste taj otklon od ovoga što je 'in', što 'valja' raditi tako, misliti tako, ponašati se tako... U smislu u kojem Miško govori, koliko ga razumem, može se naći to obeležje koje bi trebalo da imamo mi van mainstream-a. Ne mislim da mi (POD konkrento) podrivamo itd... ali, nastojimo da na određeni način mislimo, osećamo i živimo, što je moguće koherentnije, u svoj našoj neminovnoj ljudskoj nekoherentnosti, i da možda jednog dana dođemo do toga da ne moramo da kažemo, već da možemo da – pokažemo.